Dobar dan Mađari! Dobar dan Poljaci! Dobar dan Italijani!
S poštovanjem pozdravljam slobodarski narod u glavnom gradu nacije! Davno smo se videli. O mnogo čemu treba da se dogovorimo danas popodne. Ali, pre svega, da se spomenemo. Spomenimo se dana od pre 65 godina i popodneva od pre petnaest godina. Ovo nije uobičajena lokacija. Pre petnaest godina ovih minuta ovde, na uglu puteva Andraši i Bajči-Žilinski suočili su se prošlost i budućnost. Pre petnaest godina mladi komunisti su od 23. oktobra napravili 4. novembar. Na jednoj strani suzavac, gumeni meci, elektrošokeri, uniforme bez identifikacije i vodeni topovi. Na drugoj strani prevarena i ponižena nacija, koja je posle pedeset godina ponovo morala da sluša kako je lažu ujutro, preko noći i uveče. Na jednoj strani sa stotinu trikova prisvojena i po svaku cenu branjena vlast, na drugoj strani očajni ljudi, svrstani iza velikih slova slobode.
U životu nacija ima trenutaka kada odjednom svako oseti da je dosta, da ne može da se nastavi onako kako su stvari do tada išle. Treba se odlučiti, a naša odluka pokazaće ko smo mi u stvari. O jednoj celoj naciji se ispostavlja ko šta vredi. Ćuti ili protestuje, trpi ili se pobuni, gleda u stranu ili se ispravlja, odlazi podvijena repa ili se upušta u borbu. Ne možeš se sakriti, jer ti se prikazuje jedna viša, neprikosnovena istina i suočava te sa izborom: treba da staneš na ovu ili na onu stranu. Mi Mađari smo doneli dobru odluku. Protestovali smo, ispravili kičmu, pobunili se i borili se. Sloboda spram ropstva, nezavisnost spram okupacije, mađarski patrioti spram komunista. Sećamo se onoga divnoga dana kada smo mi Mađari pokazali sebi samima, celom svetu i našim neprijateljima ko smo mi u stvari. Sećamo se dana kada nismo sebi postavljali pitanje da li je Bog sa nama, nego da li smo mi sa Bogom. Obuzela nas je ogromna snaga, zadrhtali su potporni stubovi komunističke vlasti. Prisećamo se trenutka koji će večno živeti u sećanju slobodnih naroda sveta. Nacija Mađara u trenutku je pronašla sebe, a mađarsko ime ponovo je zablistalo, dostojno svoje nekadašnje velike slave. Spominjemo se trenutka kada su imali istu želju kardinal i strugar, akademici i peštanski momci, nadvojvoda i ministar odbrane, raniji partizan. Osećaja koji je prodirao kroz gvozdenu zavesu, koja je razdvajala delove nacije, koji je prožimao okupljanja studenata u Erdelju i robove zatvora u Samošujvaru. Mansfeld, Wittner (Vitner), Szabó (Sabo), Pongrác (Pongrac), Nagy (Nađ) i Mindszenty (Mindsenti). Gledali smo u njih, ali smo videli jednu naciju. Jednu ponosnu mađarsku naciju, kojoj svi pripadamo. Slava herojima!
Sa tom Mađarskom se 2006. ponovo poigrala nova generacija komunista. Došli su na vlast po cenu laži. Zavaravali su smanjenjem poreza, zatim su povećali poreze. Dnevna naknada za boravak u bolnici, naknada za posetu lekaru, režije visoke do neba. Oduzeli su trinaestu penziju i ukinuli subvencije porodicama. U dosluhu sa međunarodnim bankarskim svetom prevarili su i uvukli u zamku deviznih kredita više stotina hiljada porodica. Rasprodali su zemlju, sve su prodali strancima, aerodrom, nacionalne energetske kompanije, kompanije za javne usluge. A pošto su opljačkali i doveli do bankrota celu zemlju, stavili su nam oko vrata povodac MMF-a. Eto vam osakaćeni Mađari, još jedna grba! A kada smo digli glas, odgovorili su suzavcem, gumenim mecima i atakom policajaca na konjima. Gađali su gumenim mecima u oči, tukli su pendrecima bespomoćne žene i starce. Na ovom mestu, gde se sada nalazimo, pre petnaest godina peštanske ulice je preplavilo nasilje, krv i suze. Desilo se sve to na pedesetogodišnjicu revolucije iz 56-te, na očigled celoga sveta. Izgovoriću polako da svako razume: nikada im to nećemo zaboraviti!
Dame i Gospodo!
Peštanski humor drži da se ne treba uvrediti kada imaš razloga za to, nego kada vredi uvrediti se. I mi smo dočekali odgovarajući trenutak. Četiri duge godine smo strpljivo čekali, spremni da se odužimo. Bog je bio pravedan, dobili su za kaznu ono što smo mi dobili za nagradu: dvotrećinsku pobedu na izborima. Složni, isto kao i 56-te, oduvali smo socijalističku Mađarsku. 1956. Gerő Ernő (Erne Gere) i njegovi pobegli su glavom bez obzira u Moskvu, 2006. mi nismo bili te sreće. Socijalisti i njihov vođa ostali su nam na vratu. Ostao je i od tada se vrzma ovde, među nama u javnom životu, kao neki fantom zgrade Parlamenta. Za satisfakciju dovoljan je jedan opojni trenutak, ali su trebale godine da se sanira razorno dejstvo levice. Velika je blagodet što je za to vreme očuvano jedinstvo nacije i što smo u slozi sa radnicima, inženjerima, poljoprivrednicima, malim i velikim preduzetnicima, naučnicima, nastavnicima, medicinskim osobljem i lekarima uspeli da počistimo ruševine. Postavili smo Mađarsku na noge. Stvorili smo milion novih radnih mesta. Zbacili smo teret deviznih kredita, umanjili smo poreze i došli smo do toga da će iduće godine minimalna zarada biti veća, nego što je bila prosečna plata za vreme socijalista. Vratili smo vlasništvo preduzeća za komunalne usluge, banaka i medija, za jedan i po puta smo povećali nacionalnu imovinu. Uveli smo porez multinacionalnim kompanijama, zaštitili smo porodice i skresali režije na najniže u celoj Evropi. Mađarska je danas dovoljno snažna da istovremeno poštuje i stare i mlade. Vraćamo trinaestu penziju, a iduće godine mladi, koji žive od rada, neće trebati da plate porez. Porodicama, koje podižu decu, biće vraćen ove godine uplaćen porez. Imamo sopstveni mađarski svet i mađarski život, imamo ustav, koji nam garantuje da nam nikada više ne mogu činiti ono što su nam uradili 56-te i 2006. godine. Prekoračili smo granice koje razdvajaju naciju i ponovo smo ujedinili Mađare. Trebala je za to saglasna volja i marljive ruke mnogo miliona ljudi. Onih, koji su verovali u snagu ljubavi i sloge. Njima pripada slava, oni zaslužuju priznanje. Istina, nije bilo zgoreg ni što smo imali jednu sposobnu i agilnu vladu.
Poštovane Dame i Gospodo!
Ne treba zaboraviti ni to da nas je Evropska unija napala kada smo skresali režije, kada smo skinuli kajmak sa ekstra profita multinacionalnih kompanija i kada smo poslali kući MMF. Napali su nas i onda kada smo zaustavili migrante, sagradili ogradu i zaštitili naše granice. Tuce premijera je napalo Mađarsku, mi smo još uvek tu, a ko se još seća makar njihovog imena? Stara je to pesma poštovani učesnici spomena! Baš kao i 1849., 1920., 1945. i 1956. godine, evropski velikodostojnici opet žele da odlučuju preko naših glava o nama, ali bez nas. Udaraće po nama sve dok ne budemo evropski, osetljivi i liberalni, pa makar crkli. Brisel danas govori, ponaša se prema nama i prema Poljacima kao što se običava sa neprijateljom. Imamo osećaj već viđenog, Brežnjevljeva doktrina provejava Evropom. Bilo bi vreme da i u Briselu shvate da sa nama ni komunisti nisu mogli da izađu na kraj. Mi smo ono zrno peska u mašineriji, prut uglavljen u žbice točka, trn u oku. Mi smo David, koga bi Golijat bilo bolje da se kloni. Mi smo oni, koji su 56-te prvi naneli udarac svetskom komunizmu i mi smo oni, koji su izbili prvu ciglu iz berlinskog zida. I sada se držimo i možemo da kažemo samo toliko da Mađari nisu u pravu, nego će biti u pravu. A pošto su tri mađarske pravde, posle režija i migranata i treći put ćemo biti u pravu: biće referenduma i zaštitićemo našu decu. Mađarska će biti prva zemlja u Evropi, u kojoj ćemo nasilnu LGBT+ propagandu zaustaviti na školskom pragu.
A da ne zaboravimo, bilo ko je bio neprijatelj, bilo kome smo se morali suprotstaviti, levica nam je uvek bila za leđima i gledala da nam naudi svuda gde je mogla. Svako može da vidi da se ponovo organizuju sa zlim namerama, seju nespokoj, mržnju, seme razdora i nasilja. Naši protivnici veruju da ih nećemo prepoznati, ako vuka preobuku u ovcu. Ali mi ga odmah prepoznajemo: znamo za ovcu da je vuk. Znamo i to da će vuk progutati baku, šta više, već ju je i progutao, zato je u želucu „sloge“ nestao svako ko se družio sa vukom, a verujte, ima tamo još mesta za sve novije ljude u prolazu. Rečeno je: Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Zaista, na drvetu levice može da raste samo levičarska politika. Postoji samo jedna levica, na bilo koliko način da se maskiraju. Počinju sa lažima, nastavljaju sa nasiljem i ostavljaju bankrot za sobom. Oni koji su pre petnaest godina izdali naredbu da se puca u ljude, danas se spremaju ponovo na pozornicu. A negde na drugoj obali „Velike vode“ sprema se i čika Džordž. Kada je trebalo, nisu došli, sada, kada ih nismo zvali, tu su. Okupatori sada neće da nam nametnu svoje komesare, nego hoće da se oni izaberu. Sada nemaju vatreno oružje, nego Facebook. Mislim da su nas krivo shvatili. Naša pozivnica odnosila se na oslobađanje od sovjetske okupacije, a ne na mešanje u našu demokratiju.
Poštovani učesnici spomena!
Oni koji su 1956. srušili Staljinovu statuu, nisu bili učeni govornici, ratoborne narodne vođe ili dobro obučeni generali. Heroji istorijskog trenutka 56-te bili su sinovi i ćerke običnog mađarskog naroda, isto kao i mi sada na ovom trgu. Ni danas nije važno ono što se želi u Briselu, u Vašingtonu i u medijima, kojima se upravlja iz inostranstva. O sudbini Mađara i sada će odlučiti Mađari. 23. oktobar nas podseća: ne smemo zaboraviti sopstvenu, ličnu odgovornost. Hiljadu i sto godina uklesalo je u naš DNK da ovde, u basenu Karpata moramo da se borimo za slobodu svakog dana iznova. Borba za slobodu ne zahteva samo srce, samo pamet, nego i snagu. Naša snaga je, dragi Prijatelji, naša sloga. U slozi je snaga. Mi smo zajedno, jer verujemo u iste stvari: porodicu, naciju, svi mi verujemo u jednu snažnu i nezavisnu Mađarsku. Koja od stranih napada štiti svoju porodicu, svoju naciju i može da računa ne samo na pamet, na srce i na snagu, nego i to da je u pravu. Pravda, dragi Prijatelji, stajala je na strani boraca za slobodu tada, a stoji i danas. Ta pravda nas je održala ovde, usred Evrope: pravda Mađara. A mi vekovima želimo samo jedno te isto, kao 56-te, tako 2006. i danas. Pravdu za Mađarsku!
Ne možemo da mislimo da smo mi uvek, u svakoj situaciji u pravu, ali smo uvek u pravu kada nas napadaju, a mi se branimo. U pravu smo kada se zalažemo za pravdu naših dedova i naših roditelja, kako treba i kako je vredno živeti. Šta je to vredno u ovom nepostojanom i prolaznom ljudskom životu, a šta je bezvredno. To je istina iz koje se crpi nepobediva snaga. Pravda Mađara nalazi se u Vama, dragi Prijatelji, u svima vama, usađena u duši. Poslušajte je. Pronosite je, delujte kako vam nalaže. A kada dođe vreme, izađite pred svoje kuće i odbranite je. Ako želimo da odbranimo bezbednost naših porodica, granice naše zemlje, budućnost naše dece, plodove našeg rada, penzije, zarade, umanjene režije, ako želimo da sačuvamo našu kulturu, običaje, jezik, dakle ako želimo da odbranimo slobodu našeg svakodnevnog života, onda svi treba da učestvuju u borbi koja nas čeka. Što smo juče i prekjuče postigli, sutra treba odbraniti. Što je danas dovoljno, sutra će biti malo. Računamo na sve Mađare kojima je stalo do budućnosti Mađarske. Za nas je prva Mađarska, zato sa našom upravom bolje prolaze i oni koji nisu glasali za nas.
Poštovani učesnici spomena!
Znam, ima mnogo onih, koji ne uzimaju za ozbiljno naše protivnike. Mnogi misle da smo se odužili za 2006. godinu, redom pobeđujemo na izborima, zemlja lepo napreduje, nemamo čega da se plašimo. I zaista: ono što levica radi, više liči na zabavnu industriju, nego na odgovornu politiku. Na plakatima su džinovskim slovima objavljivali da će nas pobediti, a onda nisu opstali ni do Božića. Organizovali su sebi izbore, ali nisu uspeli da pobede ni na izborima na kojima su učestvovali samo oni. Takmiče se ko će biti domaći guverner Brisela i Džordža Sorosa. Ko će biti taj, ko će njihovom milošću da vlada nad Mađarima, ko bi mogao biti novi budimski paša, novi predsednik saveta namesnika ili novi partijski sekretar. Otvoreno kažu: spremni su na savez i sa đavolom samo da bi ponovo došli na vlast. Cilj im je da iz ruke Bogorodice Mađarsku stave pred noge Briselu.
Prijatelji!
Zaista zbog jedne levičarske stranke, koja je već odigrala svoju ulogu, ne bi trebalo toliko nas da se okuplja, ali se pametan čovek ne zanosi iluzijama. Neka nas ne zavarava jadna sposobnost rasuđivanja i spektakularna nesposobnost domaće levice. Nije to važno. Važna je snaga međunarodnih igrača koji stoje iza njih. Ono što je snaga, što znači pravi izazov, čak pretnju, to je međunarodna pozadina, novac, mediji i mreža koja stoji iza njih. To je tako teška snaga, koju može da pobedi samo više miliona Mađara zajedno, zajednički da ih potisne iz zemlje. Upozorili smo na vreme: oni, koji su nas do sada zagrizli, ili su polomili ili pokvarili zube. Uzalud je neprijatelj bio snažan, nismo pobegli, a ni sada nećemo ustuknuti, jer znamo da ćemo se zajedno izboriti. Pogledajte čoveka do sebe: ako mu pogledate u oči, videćete da možete da računate na njega. Sve će učiniti da prođemo, pa makar i kroz najdeblji zid. To je naša snaga, to je naše zaleđe i nema toliko dolara ili evra na svetu što bi moglo da nam oduzme tu snagu. Dođosmo, videsmo i ponovo ćemo pobediti!
Dobri Bog nad svima nama, Mađarska pre svega! Napred Mađarska, napred Mađari!